Do­no­se­ći jed­nu po­tre­snu po­ro­dič­nu pri­ču, ovaj tekst nas vra­ća u rat­nu i po­sli­je­rat­nu cr­no­gor­sku stvar­nost u ko­joj je na­ci­o­nal­na i ko­lek­tiv­na sud­bi­na nu­žno is­pre­pli­­ta­na sa lič­nim i in­tim­nim is­ku­stvom pro­ta­go­ni­sta, sa stra­da­nji­ma i gu­bi­ci­ma ko­ji­ma ovo pri­po­vi­je­da­nje da­je uni­ver­zal­ni ka­rak­ter, ka­za­la je Vanja Vu­ki­će­vić Ga­rić.
Ovo dje­lo po­sve­ću­jem sud­bi­ni jed­ne po­ro­di­ce vri­jed­ne sva­kog po­što­va­nja i Va­su, mom po­no­snom i mu­če­nič­kom ocu, čo­vje­ku ko­ji je to­kom ci­je­log ži­vo­ta vo­dio bor­bu za op­sta­nak po­ro­di­ce i sa ro­đa­ci­ma di­je­lio sva­ku mu­ku – ka­za­la je autor ro­ma­na ,,Go­ro­sta­si sa Si­nja­vi­ne” Lju­bi­ca Ze­ko­vić, ro­đe­na u Po­zna­no­vi­ći­ma kod To­ma­še­va, a da­nas ži­vi u Pod­go­ri­ci.
– Že­lja mi je da od za­bo­ra­va spa­sim one ljud­ske vri­jed­no­sti što su ima­li. Ja­sno mi je da ni­je­sam sna­žan pri­po­vje­dač, ali pre­da mnom je bio iza­zov, jer je pro­šlost mo­ja te­ma i go­vo­ri o čo­vječ­joj isti­ni bez mno­go fik­ci­je. Dje­lo je na­pi­sa­no sa ci­ljem da či­ta­o­ci­ma pri­bli­ži mu­ke ugled­nog do­ma­ći­na i ugled­nih si­no­va ko­ji su to­kom svog uspo­na bi­li iz­lo­že­ni stra­da­nji­ma zbog svo­je smje­lo­sti i če­sti­to­sti. Ze­ko­vi­će­va ka­že da su mo­mač­ka stra­da­nja kre­nu­la to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta i tra­ja­la do kra­ja 70-ih go­di­na, ali da oni ni­ka­da ni­je­su gu­bi­li svo­je do­sto­jan­stvo, ni­ti su se da­li po­ni­za­ti.
– Do­ga­đa­ji ugla­vnom no­se do­ku­men­tar­nu cje­li­nu i li­ko­vi su auten­tič­ni a ima i iz­mi­šlje­nih. Do­da­ta je i pa­te­ti­ka ko­joj ni­je­sam umje­la da se ot­mem. Ka ostva­re­nju ci­lja kre­nu­la sam ka­sno, pa me je vri­je­me po­žu­ri­va­lo, jer je tre­ba­lo shva­ti­ti ono ne­shva­tlji­vo, a ne­shva­tlji­vo­ga je bi­lo na pre­tek – ka­za­la je Ze­ko­vić.
Ka­ko je u pred­go­vo­ru knji­ge, ko­ja je iza­šla u iz­da­nju ,,Uni­rek­sa” iz Pod­go­ri­ce, uz štam­pa­nje bje­lo­polj­skog ,,Pe­ga­za”, ka­za­la dr Va­nja Vu­ki­će­vić Ga­rić, pe­ti po re­du ro­man Lju­bi­ce Ze­ko­vić ,,Go­ro­sta­si sa Si­nja­vi­ne”, kao i nje­na pret­hod­na dje­la, u ve­li­koj mje­ri je ba­zi­ra­n na isti­ni­tim do­ga­đa­ji­ma, na isto­ri­ji i či­nje­ni­ca­ma ko­je su če­sto neo­bič­ni­je i iz­u­zet­ni­je od fan­ta­zi­je.
– Do­no­se­ći jed­nu po­tres­nu po­ro­dič­nu pri­ču, ovaj tekst nas vra­ća u rat­nu i po­sli­je­rat­nu cr­no­gor­sku stvar­nost u ko­joj je na­ci­o­nal­na i kolek­tiv­na sud­bi­na nu­žno is­pre­pli­je­ta­na sa lič­nim i in­tim­nim is­ku­stvom pro­ta­go­ni­sta, sa stra­da­nji­ma i gu­bi­ci­ma ko­ji­ma ovo pri­po­vi­je­da­nje da­je uni­ver­zal­ni ka­rak­ter, iako ne ma­nje po­tre­san zbog svo­je op­šte pre­po­zna­tlji­vo­sti. Već u uvo­du je ot­kri­ve­na sna­žna bi­o­graf­ska i auto­bi­o­graf­ska osno­va od ko­je na­ci­ja po­la­zi, ko­ja su­ge­ri­še i tan­ku, go­to­vo ne­u­hva­tlji­vu li­ni­ju iz­me­đu autor­ke i na­ra­tor­ke, bu­duć­no­sti da je ja­sno da se i iz­van ro­ma­nesk­nog svi­je­ta i unu­tar nje­ga tra­ga za istom isti­nom – onom ko­ja bi mo­gla do­ni­je­ti olak­ša­nje, utje­hu i tran­sfor­ma­ci­ju dav­nog bo­la u ne­što vi­še, traj­ni­je i svr­sis­hod­ni­je.
Ro­man je po­di­je­ljen u dva di­je­la, po­ve­zan sa­gom o jed­noj u mno­go če­mu iz­u­zet­noj pro­di­ci. Pr­vi dio, te­mat­ski ori­jen­ti­san ka rat­nom is­ku­stvu i stra­ho­ta­ma iz če­tr­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, u fo­kus sta­vlja mla­dog jun­ka Đor­đi­ja Ze­ko­vi­ća, No­vo­vog bra­ta, hra­brog par­ti­za­na ko­ji je po­gi­nuo pri­li­kom jed­nog od kr­va­vih na­pa­da u Du­gom svjet­skom ra­tu. Mu­čen mi­ste­ri­jom u ve­zi sa de­ta­lji­ma Đor­đi­je­ve po­gi­bi­je, te ne­mo­guć­no­šću da ot­kri­ju tač­no mje­sto gdje le­ži nje­go­vo ti­je­lo, No­vo že­li da pri­ča o nje­mu i bo­lu oca Ja­go­ša. Dru­gi dio ro­ma­na pra­ti pri­ču o Ja­go­še­voj po­ro­di­ci, u vri­je­me na­kon ra­ta, na­kon po­ste­pe­nog opo­rav­ka od uda­ra­ca isto­ri­je i lič­ne sud­bi­ne. Autor­ka svo­jim na­ra­tiv­nim le­tom nat­kri­lju­je lu­da vre­me­na i spa­sa­va go­ro­sta­se sa Si­nja­vi­ne od za­bo­ra­va, za­klju­či­la je Vu­ki­će­vić Ga­rić.
Lju­bi­ca Ze­ko­vić ne po­su­sta­je da vri­jed­no is­pi­su­je pri­ču o pro­šlo­sti i ži­vot­noj epo­pe­ji čo­vje­ka sa ovih pro­sto­ra. Iz­ra­sta­ju­ći ta­ko u bri­žnog hro­ni­ča­ra svo­ga za­vi­ča­ja, ona pre­da­no i po­sveć­no tka dra­go­cje­no šti­vo. Kao da da­je baš u nje­mu skri­ven iz­laz i iz­ba­vlje­nje od svih mu­ka i ne­da­ća s ko­ji­ma su se su­o­či­li nje­ni ju­na­ci a pre­ko njih i autor­ka sa­ma – ka­zao je u po­go­vo­ru knji­ge Bo­ži­dar Den­da, pred­sjed­nik Sa­ve­za sli­je­pih Cr­ne Go­re.
– Šta­vi­še, spi­sa­telj­ka svom po­zi­vu pri­la­zi sa po­sve­će­no­šću ko­ja je svoj­stve­na sa­mo ri­jet­kim i do kra­ja pre­da­nim po­sveć­eni­ci­ma i slu­ži­te­lji­ma do­bra ko­ji sve što ra­de ra­de sa ci­ljem da po­mog­nu ne­volj­ni­ma i po­tre­bi­ti­ma ili da im ma­kar ma­lo olak­ša­ju bol i pat­nju.
Ve­ći­na ili go­to­vo sve što je Ze­ko­vić do sa­da na­pi­sa­la no­si pe­čat auto­bi­o­graf­skog. Ta­kva je i ova knji­ga. To je ro­man o stra­da­nju nje­ne če­sti­te i po­no­sne po­ro­di­ce, nje­nog bli­skog ro­đa­ka No­va. A on upra­vo u njoj i nje­nom pi­sa­nju tra­ži oslo­nac, iz­laz i utje­hu za sve pat­nje i broj­ne ži­vot­ne ne­da­će – ka­zao je Den­da.
Ovo je da­kle pri­ča o sta­me­nom vi­te­zu sa Si­nja­vi­ne, o vri­jed­nom do­ma­ći­nu Ja­go­šu i nad­ljud­skim na­po­ri­ma pred ra­za­rač­kom i ni­šti­lač­kom si­lom ra­ta. Ovo je pri­ča o nje­go­vim si­no­vi­ma, Đor­đi­ju, Mi­le­ti i Če­du, ko­ji sva­ki na svoj na­čin stra­da­ju sa svo­je uzo­ri­to­sti i ple­me­ni­te ljud­ske do­bro­te. Pri­ča ko­ju ka­zu­je bol i du­bo­ka pi­ta­nja nji­ho­vog bra­ta No­va a autor­ka ih sa­mo pre­no­si u knji­žev­nu for­mu.
U sli­ka­nju ljud­skih ka­rak­te­ra na­la­zi se sva­ka­ko naj­ve­ća sna­ga ovog šti­va. Ono, me­đu­tim, ni­je li­še­no ni dru­gih li­te­rar­nih vri­jed­no­sti. Ra­di se na­i­me o li­je­pim i upe­ča­tlji­vim opi­si­ma pri­rod­nih lje­po­ta, ko­ji su prem­da ri­jet­ki, ipak slo­je­vi­ti i pri­lič­no slo­že­ni, što či­ta­o­cu da­je pri­li­ku da auten­tič­no i ne­po­sred­no do­ži­vi at­mos­fe­ru i oso­bi­ne am­bi­jet­na u ko­jem se rad­nja ro­ma­na de­ša­va.
Zbog svih pri­mi­je­će­nih vri­jed­no­sti o ko­ji­ma je ov­dje bi­lo po­ne­što re­če­no, kao i zbog dru­gih o ko­ji­ma, da­ka­ko, tre­ba pi­sa­ti, ovaj naj­no­vi­ji ro­man pod­go­rič­ke spi­sa­te­lji­ce Lju­bi­ce Ze­ko­vić tre­ba pre­po­ru­či­ti kao vri­je­dan pa­žnje i po­što­va­nja – za­klju­čio je Den­da.Mi­lo­van No­vo­vić


Iz bi­o­gra­fi­je

Lju­bi­ca Ze­ko­vić je ro­đe­na 1937. go­di­ne u Po­zna­no­vi­ći­ma, To­ma­še­vo, Bi­je­lo Po­lje. Ško­lo­va­la se u To­ma­še­vu i Pod­go­ri­ci, gdje je i ra­di­la kao eko­nom­ski teh­ni­čar.
Od 1968. go­di­ne član je i ak­ti­vi­sta Sa­ve­za sli­je­pih Cr­ne Go­re. Ob­ja­vi­la je če­ti­ri ro­ma­na: „Mi­lja“ (1996), „Evo ga moj sin“ (1998), „Ne­ja­sne če­žnje“ (2009) i „Dav­ni mi­ris sje­no­ko­sa“ (2012). Za ovaj ro­man do­bi­la je Uni­rek­so­vu na­gra­du – Du­šan Ko­stić u ma­ju 2013. go­di­ne. Ob­ja­vi­la je i dvi­je zbir­ke pri­ča: „Sun­ce na za­la­sku“ (2005) i „Že­lja“ (2013).
Sa pri­ča­ma je osva­ja­la na­gra­de: če­ti­ri pu­ta pr­vu na kon­kur­si­ma za knji­žev­nost Sa­ve­za sli­je­pih Ju­go­sla­vi­je, če­ti­ri pu­ta pr­vu i tri pu­ta dru­gu na­gra­du na kon­kur­si­ma za knji­žev­nost Sa­ve­za sli­je­pih Sr­bi­je. Po­sled­nju je do­bi­la kra­jem de­cem­bra 2015. gop­di­ne za pri­ču „I tre­ćeg Sa­vin da­na“.
Pri­če je ob­ja­vlji­va­la i u ča­so­pi­si­ma „Re­vi­ja”, „Mo­za­ik”, „Od­jek”, „Pra­vo na ri­ječ”, „Glas”. Za­tim u ča­so­pi­si­ma štam­pa­nim na cr­nom ti­sku „Do­dir”, „Gla­snik”, „Zbor­nik” i na Bra­je­vom pi­smu „Svi­ta­nje”.
Nje­nih šest pri­ča za­stu­plje­no je u an­to­lo­gi­ji „Zr­ne­vlje sve­tlo­sti“ ko­ju je 2007. go­di­ne iz­dao Sa­vez sle­pih Sr­bi­je.